Povodom Svetskog dana poezije 21.marta, odlučili smo da vam predstavimo jednu od pančevačkih pesnikinja, bivšu gimnazijalku, Jasminu Topić.
Predstavljamo vam i jednu od njenih pesama – Slutnja zime.
*Svetski dan poezije (eng. World Poetry Day) UNESCO je proglasio 21. marta 1999. godine sa ciljem promovisanja čitanja, pisanja, objavljivanja i proučavanja poezije širom sveta. Na proglašenju praznika rečeno je da treba odavati priznanje i podsticaj nacionalnim, regionalnim i internacionalnim poetskim pokretima. Takođe 21. mart je i Međunarodni dan za eliminaciju rasne diskriminacije.
Andre Kratzer
Jasmina Topić je rođena 4. avgusta 1977. godine u Pančevu. Bila je učenica društveno-jezičkog smera Gimnazije. Studirala je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. 
Objavila je pet knjiga poezije: Suncokreti. Skica za dan (1997), Pansion. Metamorfoze (nagrada Matićev šal, 2001),
Romantizam (2005) i Tiha obnova leta (2007), Dok neko šapuće naša imena (2012). Piše poeziju, eseje i
književnu kritiku. Uređuje Rukopise – Zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije, kao i Ediciju Najbolja. Jasmina je i veliki ljubitelj i poznavalac vina, kao i strastveni putnik. Učestvuje i na brojnim pesničkim manifestacijama širom regiona.
Trenutno predaje srpski jezik i književnost u Tehničkoj školi u Pančevu.
Više o njenom radu kao i intervju.
SLUTNJA ZIME
Polako, leto se završavalo pljuskom kiše.
J. Hristić
Uvek, na kraju, mora biti taj pljusak.
Zamišljena međa između lakoće i ozbiljnog –
Završili smo svoja putovanja,
željni sunca i igre – svega!
Još jedno leto iza nas, i more,
veliki sentiment, u kojem bi se mogli udaviti.
Napuštali smo naše zimske kaveze, kao
obavezu održavanja plamena u peći,
drhtavicu smetova, svet u snu.
Završili smo s pejzažima, kroz prozor
autobusa u suncu, svetlucavoj vodi zalaska.
Dok putem isplovljavamo
ka dobrim starim sobama vidim nestvarni su…
Gradovi, kao preslikani, na vodi.
U noći, dok duša spava otvorenih očiju.
Gradove u kojima smo mogli poživeti,
daleko od svojih, vraćajući se sebi.
Isprali nakupljenu kišnicu otrova.
Na trenutak odložili maske.
Patetika roni iz vozačevog kasetofona,
ka zavičaju.
U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo,
S ponovnom slutnjom zime.
Prisećajući se lakoće,
stvarnosti svojih udova…
U senovitom kutu sobe ta maska čeka.
Jasmina Topić
J.J.
HAOS 